Prelazak srpske vojske u Srem 1914. godine

Posle neuspeha u Cerskoj bici, komandant balkanske austrougarske vojske Oskar Poćorek smišljao je novi plan za napad na Srbiju. Želeći da spere sramotu poraza u prethodnoj operaciji, u kojoj je počinjeno dosta grubih grešaka, ovoga puta hteo je da ide na sigurno.

Ovo je, uostalom, bio i stav austrougarskog Generalštaba, koji sebi nije hteo da dozvoli još jednu izgubljenu bitku sa Srbijom, pa je savetovao Poćoreku: „Ništa ne preduzimati što bi moglo dovesti do novog poraza, ništa ne preduzimati pre dobijanja odobrenja Vrhovne komande‟.

Operacijski plan bio je sličan prethodnom, dakle napad preko Drine, sa obuhvatnim napadom preko Save nedaleko od Šapca, ali ovoga puta koncentrisanim snagama V i VI armije na dvostruko kraćem napadnom frontu. Međutim, Poćoreku je rečeno da na nove jedinice, kojima bi se ojačala njegova balkanska vojska, ne može računati, jer su iste bile potrebne za ofanzivu na Istočnom frontu.

Popuna gubitaka balkanske vojske iz Cerske operacije koji su bili veliki i u ljudstvu i u materijalu (naročito 21. landverske divizije) nije za Austrougarsku, bar u ovom početnom periodu rata, predstavljalo naročito veliki problem. Tako je za datum, napada određen 7. septembar ali je on usled vremenskih neprilika odložen ipak za 9. septembar 1914. godine.

Na srpskoj strani posle pobede na Ceru vladao je optimizam i samopouzdanje.
Izvojevana pobeda protiv vojske jedne evropske sile davala je nadu da se, uz pomoć
saveznika, Austrougarska može pobediti. Ipak, vojni resursi Srbije bili su vrlo ograničeni.

Radi popune gubitaka već 25. avgusta regrutovana su sva mlađa godišta, uključujući i studente koji su u Skoplju trebali da završe obuku po programu za rezervne oficire (poznati kao „Bataljon 1300 kaplara‟).

Što se oružja i municije tiče, situacija je bila vrlo teška. Mada je pešadijske municije kalibra 7 mm bilo dovoljno, počelo je da ponestaje artiljerijske municije za brzometne topove i haubice. Vojnotehnički zavod u Kragujevcu proizvodio je svega oko 250 šrapnelskih metaka kalibra 75 mm dnevno, što ni blizu nije moglo da zadovolji potrebe. Nekoliko desetina hiljada artiljerijskih metaka upućeno je iz Šnajderove fabrike u Francuskoj, što je, uz malo preostalih zaliha, omogućilo srpskoj brzometnoj artiljeriji da „preživi‟ narednih mesec dana.

Puškama Mosin-Nagan M-1891 kalibra 7,62 mm, koje su krajem avgusta počele da pristižu iz Rusije, raspolagala je, kao rezervom, Vrhovna komanda. Prenaoružavanje pojedinih jedinica sa ovim oružjem vršilo se po potrebi i borbenoj vrednosti istih. Timočka divizija II poziva prva se prenaoružala, tačnije naoružala ruskim puškama, pošto njena pešadija gotovo da nije imala oružje, još 21. avgusta za vreme trajanja Cerske operacije.

Zatim je, početkom septembra, radi unifikacije, i Timočka divizija I (prvog) poziva kompletno prenaoružana „ruskim puškama‟.

Srpske brzometne puške sistema Mauzer, koje su u ovakvim prilikama zamenjene,
čuvane su kao rezerva za popunu gubitaka u većini jedinica koje su ovim sistemom i dalje bile naoružane. U narednih nekoliko meseci Mosin-Nagan dobili su i mnogi pukovi II poziva, naročito oni naoružani prepravljenim puškama Mauzer-Koka M-1880/07 koje su se često kvarile. Međutim, treba reći da srpski vojnik nije bio nimalo srećan kada mu je oduzeta srpska puška M-99 i data u ruke ruska puška koju je slabo poznavao.

Saveznici, naročito Rusija, tražili su od srpske Vrhovne komande ofanzivu, odnosno prelazak srpske vojske preko graničnih reka. Time bi se onemogućilo slanje austrougarskih trupa iz „Balkanske vojske‟ kao pojačanje onima na istočnom frontu.

Nastaviće se…

Autor: Branislav V. Stanković

Podelite na društvenim mrežama

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *