Šivenje se vraća u modu!

Krojači možda i spadaju u neki drugi fah zanatlija, posebno u vreme kada serijska proizvodnja garderobe pojeftinjuje ove proizvode. Ipak, prema rečima Dese Filipović, krojačice iz Rume, šnajderi imaju posla kada su u pitanju prepravke, a i dalje ima i onih, posebno dama koje vole da šiju garderobu po meri. Desa Filipović, vlasnica krojačke radnje „Filipa kroj“ ovim poslom se bavi skoro devet godina, radnju u centu Rume drži posldnje dve godine.

– Više volim da kažem da sam šnajderka, nego krojačica, a i izraz šnajder mislim da je daleko poznatiji i prihvatljiviji. Prvobitno nisam planirala da se bavim ovim poslom, iako sam završila tekstilnu školu i privatnu školu za modne kreatore početkom devedesetih godina. Za ovaj zanat i samostalno obavljanje odlučila sam se jer nisam tip koji može i želi da prati normu u fabrici, niti da radi u serijskoj proizvodnji. Rađe mi je da šijem po meri u svom tempu. Možda bih u ovom momentu imala veću platu u nekoj fabrici, ali ipak dajem prednost tome da sam samostalna, da diktiram svoj tempo i kažem da moje vreme i moj mir imaju daleko veću cenu, kaže Desa Filipović.

Što se tiče naplate svog zanata kaže da u njenom slučaju tu nije velik novac, ali da je ipak zadoovljna. To možda nije zanat kao onaj kojim se bave električari, vodoinstalateri, moleri, zidari do kojih je sve teže doći i čije su cene usluga sve veće. Ipak, Desa kaže da ne zarađuje velik novac, ali da ipak drži cenu usluga toliku da njen zanat ne bude potcenjen.

– Šivenje je dugo bilo potcenjen posao, ali to ne treba da je tako, jer nije u pitanju serijska proizvodnja. Sve se šije po meri i kao i svaki zanat, zahteva puno angažovanje krojača. Ja sama pravim kroj po meri za svaku mušteriju posebno, a tu je potrebno i neko znanje iz geometrije, matematike, estetika, lični pečat, a to sve ipak ima svoju cenu. Zato zanat jeste zlata vredan i treba ga ceniti. Zaista ne dam da se potcenjuje i volela bih da se sve šnajderke iz Rume skupe, da imamo jednu cenu i da ne idemo ispod nje, jer bi nam svima tako bilo bolje i bile bismo cenjenije. Pri tom bismo imale i zaštitu jedni drugih i reprezentativnost. Ali o tom potom, to čak ni nije konkurencija, jer posla ima za sve, kaže Desa Filipović.


Najvažnije je, kako kaže, da posla ima, sa većim naletima za Novu godinu ili u vreme maturskih večeri. Žene i dalje šiju i garderobu za svaki dan, za razliku od onih koje nemaju strpljenja da čekaju, pa rađe kupuju gotovu garderobu. Prepravke, skraćivanje, sužavanje i slično nisu izazov za krojače, ali obezbeđuju stalan priliv novca, posebno onda kada nema nekog većeg posla.

Za krojače uvek ima posla

Uprkos tome što zanati kod nas, kao i u većini zemalja koje teže „napretku“, polako izumiru, krojači u Srbiji još uvek opstaju, a u Sremskoj Mitrovici, kaže vlasnica jedne od lokalnih krojačkih radnji, Zorica Rakonjica, trenutno ih je skoro 15. Ipak, kako se šivenje ponovo vraća u modu, a prepravki je sve više, jedni drugima, priča, nisu konkurencija.

– Ima nas dosta, ali svako ima svoje mušterije i jedni na druge ne gledamo kao na konkurenciju. Svaka mušterija ima neke određene zahteve koje može da joj ispuni neko od nas, tako da svako ima svoje redovne posetioce – priča Zorica.

U ovom poslu je oko deceniju i po, a pre nešto više od godinu dana rešila je da krene u privatničke vode, dobivši subvencije NSZ-a za samozapošljavanje i otvorivši radnju kod mitrovačke Gradske pijace.

Jedna je od retkih krojača koji umeju i rade sa kožom, pa je za te potrebe nabavila i tašnarsku mašinu.

– To što radim i kožu mi je verovatno prednost, jer nas nema mnogo, a, ovako, najčešće ljudi dolaze za prepravke, ali u poslednje vreme dosta i šiju odeću. To se ponovo vratilo u modu. Što se tiče prepravki, dosta ljudi kupuje robu u prodavnicama polovne robe, pa onda često imaju potrebu da im se nešto skrati, porubi, suzi. Iskreno rečeno, čak i neki butici mi donose robu na popravke. Dešava se i to – kaže Zorica.

Za sada radi sama, ali, na posao se ne žali.

– Primam onoliko posla koliko sama mogu da postignem da odradim. Volim ovaj posao i rad mi ne predstavlja problem. Što se posla tiče, ima ga, i za ovo kratko vreme koliko radim samostalno, mogu reći da sam zadovoljna – zaključuje.

Pune ruke popravki i prepravki

U Staroj Pazovi je 14 godina i svi već znaju za pouzdanu, brzu, tačnu, majstoricu svog zanata, krojačicu Zoru Stošić. Zora je došla sa juga Srbije. U Pirotu je završila srednju i višu tekstilnu školu, radila je 9 godina u nekadašnjem gigantu tekstilne industrije, poznatoj firmi „Prvi maj Pirot“ u isturenom pogonu u Bujanovcu.

– Otvorila sam svoj krojački salon 1993.godine u Bujanovcu i odatle sam došla ovamo u Staru Pazovu 2007. godine. Super sam se snašla. U početku sam razmišljala, to je druga sredina, drugi mentalitet ali sad sam oduševljena kako sam prihvaćena, možda i zbog ovog zanata. Baš sam zadovoljna – kaže Zora.

U svom krojačkom salonu u Bujanovcu, na početku je samo šila odevne predmete, nije radila popravke. U početku su joj neke situacije bile čudne, seća se Zora.

– U Bujanovcu je nacionalno mešovita sredina. U albanskim porodicama ima po deset i više članova. Dešavalo se da ima i pet snaja i one šiju sve iste haljine! Imala sam posla preko glave, nisam stizala da radim popravke. To sam počela ovde kad sam došla. Još uvek sam šila ali je više bilo popravki. Sad su preovladale popravke i skoro da sam sasvim prestala da šijem jer ni ovo ne mogu da postignem. Često se prepravljaju nove stvari. Žene sužavaju ili proširuju suknje i haljine, skraćuju rukave, muškarci skraćuju pantalone jer kako kaže krojačica – nismo mi svi po JUS-u (standardu veličina u bivšoj Jugoslaviji).

– Imam širok krug mušterija. Dolaze iz Golubinaca, Putinaca, Popinaca, Banovaca, Batajnice, Nove Pazove, naravno, najviše iz Stare Pazove. Sada sam već počela da vraćam mušterije, nema smisla da uzmem nekome i da ne uradim dva meseca, a već sam pretrpana. Jeste da kvantitet rada postoji, jer sam stvarno dugo u ovom poslu i mogu mnogo da uradim za kratko vreme, ali prevelika je potražnja. Verovatno i zbog cena, koje su pristupačne, gledam prema situaciji – primećuje Zora i objašnjava da ponekad, ipak, sašije ponešto.

– Ima samo nekoliko starih i vernih mušterija, koje su kod mene šile jednu haljinu za drugom, non-stop. Za njih uvek ima mesta – kaže Zora i ističe da je danas vrlo teško naći kvalitetne materijale.

– Dobri materijali se sada mogu naći samo po visokim cenama, onda se mnogima šivenje haljine i ne isplati. U konfekciji nema više dobrih materijala, to što je dobro to je preskupo za naš standard – kaže Zora, koja se prilagodila tržištu, voli svoj zanat i zadovoljna je zaradom. Samo joj je žao što nema mladih u krojačkom zanatu.
-Želja mi je da bar imam nekog kome da prenesem ovo što znam. Nedavno su pokušale su dve devojčice ali su odustale – kaže majstorica.

– U ovom poslu sam 40 godina. Za mene je ovaj zanat kao jedan fakultet, stalno se nešto novo uči, stalno se dodaje. Ja sam prezadovoljna. Devedesete godine sam ostala samohrana majka i tom iglom sam i školovala sina i ćerku, oženila i udala ih… i mogu reći da solidno živim od ovog posla – zaključuje Zora.

Podelite na društvenim mrežama

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *